
Живот је воз, а човек путује њиме. Неко као машиновођа, неко као путник прве, друге или треће класе, неко је вечити кочничар, а неко највећи део живота проводи у спаваћим колима. Нечији воз је као онај што јури 500 км на сат по француским пругама, нечији путује Транссибирском магистралом, нечији готово лебди изнад шина и увек је тачан као јапански возови, нечији се клацка на прузи Београд-Бар, некоме је обичан локални воз између Параћина и Јагодине или Лапова и Баточине, а некоме шинобус од Сенте до Суботице. Било како било, сваки човек путује неким својим возом, ушушкан већ утврђеним редом вожње и темпом којим путује, навикнут на сва кашњења, а некад му се десе и лепа изненађења у виду доласка на одредиште пре времена. Неки улазе и излазе на свакој станици, неки бирају где ће ући и изаћи. Нечији возови саобраћају различитим линијама, а нечији често залутају на слепи колосек.
Међутим, дођу тако дани када се сплетом околности проузрокованих некад нашом, а некад туђом кривицом, догоде ситуације које човека избаце из колосека, тј. воз излети из шина и поремети устаљени ритам живота. Некад избацивање из колосека прође само са блажим непријатностима, а некад чак има и трагичан епилог.
Била то мала и већа непријатност, увек је потребно време да се човек опорави и настави устаљеном или можда чак новом маршутом која омогућава да и даље тај воз живота клизи по како-тако сигурним шинама. Мучење је док се поново крене, док се воз поново постани на шине, али пут се мора наставити...
- Дарко, друже, реци ми која је тебе мука натерала да дођеш чак овде да живиш? Па шта ти је фалило у завичају?
- Ех... Тако се навикнеш да живиш у сиромашној околини, радуцкаш за себе, није битна количина новца, важно ти је само да капље, не дираш никога, увек си уљудан према комшијама, помажеш пријтељима и родбини. И онда се нађе неки душманин да ти прави проблеме, да те олајава и клевета и избаци те потпуно из колосека. Тамо не можеш да живиш мирно од свог рада. Ја сам само сваког месеца пребацивао стотинак кила белог преко гране, узимао камату од 300% сваког првог и петнаестог у месецу, продавао људима скупе аутомобиле за мале паре, додуше нису могли да иду преко гране, ал' битно је да се вози. И одмах сви кажу да си криминалац и државни непријатељ број један. Туга... И тако ти ја, Родриго, пријатељу, скупих ствари и дођох овде у Колумбију...
- Шта ћеш, пријатељу... Туга...
Osim velikih istorijskih i nacionalnih zabluda, podložni smo i onim „sitnijim”, ali koje nam određuju svakodnevicu. „Ne valja da se sedi na kućnom pragu, posebno kad grmi”, „Hleb od 500 grama je opšteprihvaćen pod nazivom kilo hleba”, „Ne valja da se zviždi u kući, to privlači miševe”, „Ne valja da se otvara kišobran u kući”, „Žvakanje žvaka može da deformiše vilicu”, „Ma koliko vruće i zagušljivo bilo, ne otvarati prozor, ubiće promaja”, navode na popularnom internet portalu „Vukajlija” niz sujeverja i zabluda našeg naroda.
Politika · 31. Januar 2011.
Не бих да те разочарам, чак ми се и твоја више свиђа +
http://vukajlija.com/iskociti-iz-koloseka/645737
али опет, избацити и искочити није исто :)
Може..++
+ fendi.
A skretnicar vozova? :)
Daj da definiše neko i za ispasti. Nije fora da to nema.
Све су то спољни фактори: скретничари, отправници возова, директори железничких станица, људи у дирекцији железнице и свети Петар као министар саобраћаја. Лололо