Izbaciti iz koloseka

Живот је воз, а човек путује њиме. Неко као машиновођа, неко као путник прве, друге или треће класе, неко је вечити кочничар, а неко највећи део живота проводи у спаваћим колима. Нечији воз је као онај што јури 500 км на сат по француским пругама, нечији путује Транссибирском магистралом, нечији готово лебди изнад шина и увек је тачан као јапански возови, нечији се клацка на прузи Београд-Бар, некоме је обичан локални воз између Параћина и Јагодине или Лапова и Баточине, а некоме шинобус од Сенте до Суботице. Било како било, сваки човек путује неким својим возом, ушушкан већ утврђеним редом вожње и темпом којим путује, навикнут на сва кашњења, а некад му се десе и лепа изненађења у виду доласка на одредиште пре времена. Неки улазе и излазе на свакој станици, неки бирају где ће ући и изаћи. Нечији возови саобраћају различитим линијама, а нечији често залутају на слепи колосек.

Међутим, дођу тако дани када се сплетом околности проузрокованих некад нашом, а некад туђом кривицом, догоде ситуације које човека избаце из колосека, тј. воз излети из шина и поремети устаљени ритам живота. Некад избацивање из колосека прође само са блажим непријатностима, а некад чак има и трагичан епилог.

Била то мала и већа непријатност, увек је потребно време да се човек опорави и настави устаљеном или можда чак новом маршутом која омогућава да и даље тај воз живота клизи по како-тако сигурним шинама. Мучење је док се поново крене, док се воз поново постани на шине, али пут се мора наставити...

Идемо... Полазааак!