Imaš tri keca - biologija, matematika i hemija. Svojima, naravno, ništa nisi prijavio.
Sledeće nedelje je kontrolni iz mate, naučićeš integrale sa Natašom i biće to neka dvojka. Biologičarka počinje da pita za dva dana. Koliko oni artropodi i moluske mogu biti teški? Ako je Đole mogao da dobije trojku, možeš i ti bar isto toliko!
Hemičarka je, realno, superkul žena. Keca ti je ionako dala samo zato što nisi dolazio na časove, a kada si se pojavio nisi znao šta je metan. Komplikovano ono CH4... Nema veze, alkanima si ovladao, javićeš se da odgovaraš. Popravićeš i to.
Sve je pod kontrolom. Ah, život je lep... I tako TOG dana silaziš niz stepenice na velikom odmoru, blejiš sa ortacima, zezate se, planirate žurku za to veče. I onda... Slučajan pogled ulevo, bačen s ciljem da se ošacuje neka zgodna maloletnica iz III-3, zaustavlja se na ulazu u zbornicu. Ćale! Bio je u prolazu, pa odlučio čovek da vidi kako mu na polju obrazovanja napreduje sin, jedinac, dika i ponos. Bojažljivo mu prilaziš i cela bajka bespovratno počinje da pada u vodu...
Sin (ti): Ć ć ćao, tata... O o o otkud ti?
Tata: Ej sine, svratio ćale malo da vidi šta ima u školi, da pitam razrednu (hemičarku, prim. aut.) ima li išta od onog takmičenja za mlade talente na koje si rekao da hoće da te šalje...
Sin (ti): Tata, razredna nije u školi, mislim da ima grip/upalu pluća/rak/sidu...
Tata: Stvarno? Jadnica... Ništa sine, doći će tata drugi put...
Odlazi...
I taman kad misliš da si se izvukao, pojavljuje se ONA, razredna, i kaže: "Ooooo, gospodine Periću! Već nedeljama hoću da pričam s vama. Vaš sin kaže da ste bili poslovno na Novom Zelandu. Kako je bilo?"
Tata (beo, sve mu postaje jasno): Na Novom... Šta?!?!?!
Za to vreme ti nestaješ u masi, plan o žurci iščezava, ostaje ti samo da smisliš kako da se večeras vratiš kući i preživiš...
