U glavi raštimovana filharmonija, u želucu ringišpil. Ležiš u krevetu. Ne znaš kako si se uopšte dokotrljao do njega a kamo li kako si pogodio kuću. Dok piješ prvu kaficu shvataš da jedino čega se sećas od prethodne večeri jeste to kako dočekuješ kuma i nudiš ga dedovačom, a onda zajedno krećete u “Biblioteku”, vašu omiljenu kafanu. Ižvakao si film i kao posledicu toga imaš crnu rupu u pamćenju.
Telefon zvoni i dok ga tražiš da se javiš psuješ i njega i onoga ko ga izmisli.
-Halo? Kume, jesi tu? Halo?
-Ej… zdravo kumo… kako si?
-Kako sam? Nikako! Ovaj moj konj se još nije vratio kući, telefon mu je isključen a znam da vas dvojica volite da zajedno… čitate u “Biblioteci”. Da ne znaš slučajno gde je? Ne dao mu Bog da je ponovo kod one kurveštije, krvi ću mu se napiti!
-Ma ne kumo, taman posla… dobar je on čovek, voli te… ne bi on…
-Da izvineš kume, ali nemoj da sereš. Znamo mi svi kakav je on kad popije. Kazuj gde je da ga ja sama ne tražim!
-Pa… znaš… ovaj… shhhhh shhhhh u shhh tunelu… shhhhhhh… kasnije shhhhh…Prekidaš vezu i isključuješ telefon iako znaš da narednih mesec dana sigurno nećeš smeti da joj izađeš na oči.
Izlaziš na terasu u nadi da će ti svež vazduh malo razbistriti glavu. Tamo zatičeš kuma kako testeriše, zalepljen za sto, u ljubavnom zagrljaju sa flašom.
-Kume… KUME!
-A… šta? O… jebem ti... koliko je sati?
-Evo skoro pa podne… sastavljaj se, pa kod kume na raport. Nije mi delovala baš raspoloženo malopre preko telefona.
-Uf, trčim odmah… moli Boga da me ovog puta ne izbaci iz kuće... nego… odakle ja ovde? Zar nismo…
-Ma nemam pojma i ja sam ižvakao film… Ajde, smišljaj priču usput i neka ti je sa srećom.
