Ja tebe ne posmatram tako

Kao detence, ponovo...već na tome, zahvalan sam. Mogao bih početi da nižem njeno ime niz papir, naprosto. I to je interakcija, u svojim okvirima... A pomislim tako, uz čaj, i mačku pod rukom, kako se ponešto naučiti i da. Ne ja.

Sve svoje korake - izmislio sam; mrzelo me je da učim. Iz sebe, materijalom koji sam savesno, kataloški imenovao, definišući sebe sâm, učio sam. Koračao onuda, kuda će "sutra" nicati. I evo, sutra je, ima tome već... I nedostaju mi, mom ustrojstvu sopstvenom, fale učenja tuđa. Progone me stepenici, preskočio sam ih.

Zove se tako. Tako se stalno zove, gotovo naporno postaje... Jer nastavlja. Ali menja se kontekst, naraštaj se uzbuđuje. I želim je, kao što sam da letim želeo. Pamtim, cikličnu pobudu, to nije nešto što ovekovečiš u rezimeu, to se meškolji, i guta te u naletima nesvesnog širenja sopstva. Zaista ti je potrebno da letiš. I onda moraš, nema ti druge. A žrtva je pero koje prevagne u beskorist skoka. Ona nosi lentu, po njoj se sezona zove, i možda...možda ovom svečanošću zaista i upriličimo da...da, želim; da saberem smrtnost svoju u periferno pregledan privid, da je ne puštam da sivi, osvetljena danima čoveka. Da nju držim i padnem... Neka joj je radost, ako se radost uokviriti ume.

Prema nezaobilaznoj podeli, ili si od onih koji radije adresiraju bol na sebe, ili si radiji naneti ga. Problem je međuprostor. Moram da trpim da bih brojao. Da bih osetio vreme. Tiho ubija, vreme kada ćuti. Ne znaš da si se rodio. Vilinog konjica mišlju obuhvatiti...sroditi se. Najsnažnije što možeš, o Veličanstvo Tebe. Snažno mi daj da uronim u tvoja mesa. Nejač moja integrirana sa slabinama tebe. A onda odgledajmo film, na laptopu. Pretvarajmo se da ga ja razumem dublje. Neka lađarim neopipljivošću tvojih slabosti. Tek zabave radi... Ha. Ha.

Zar ne?

Dobar bio film. Nisam sproveo ljubav nad tobom. Ne umem... Moraću se praviti da si ti kriva, uskratiti mi jedno razumevanje. I odskakutati po lokvanjima, ustanovljenim. Naći različitije udove, mirisati ih kao da sam ih takvim zamišljao. Čekati dok ne počne da boli, ponovo. Pa ako ne epifonija, zaustaviće me već starost. Želeo sam da me papir spase, a guta me, vapim za interakcijom... Za nasušnim ograničenjem, rekvizitima; za scenariom. U kakvom bi ti razumela...pa ma kako ti to odgonetala.

Neka boli, bre, ženo! Ali od tebe neka boli, iz tvog bića neka boli, ne iz sindroma. A ja ću se već sviknuti na tvoj lik; okoriću ga iscrpljivanjem, noćima ću ga piti. Dok iz pehara ne sklizne gorko tvoje jezgro. I onda ću ti se ophoditi. I do kraja te već više neću ni mrzeti, a ti ćeš u drugačije verovati...

Zato ti sada obećavam, da bismo se isprečili odustajanju od skoka - tebe sam izabrao.

Verujem ti, da ti mene ne posmatraš tako.