Japanizacija

Процес, који се одвија у западној непрофитабилној уметности. Више ниси кул уколико, било мишем или бојама, у реалистичном маниру овековечиш поглед са своје терасе, или ону Чехињу, на коју дрвиш још од лета у Макарској, 1986е године. Данас, младе креативне људе чине генерације одрасле на дигимонима, и Сони "кец" акционим авантурама, за чију основу су служили напади параноје проузроковани прсканушом, коју су јапански дизајнери набављали од Нермина из Ђаковице.

Слика пролази добро, само ако је на њој сисата дропља, "Селтик" зелене косе која јој пада преко трапезоидних очију, док носи једну од варијација "како бих јебо оне сисате француске собарице" хаљина, и притом јој олињали реп искаче из дупета. Све мора бити аниме. Јебеш Ван Гога и Пају Јовановића. Они су пичке које нису гледале Блич. Јапанизација се постепено шири читавим светом, а окосницу јој чине млади шведски покемонизовани уметници. Они на Девиантарт и сличне сајтове, каче гигабајте слика аниме фукара, које су радили у хладно, северно време доколице. Јеби га, ове њихове немају толике сисурине, пиргаве су, зубне протезе су им к'о шкољка од спачека, фале им мачје уши и репови, а опет следећи пут, прилику да их виде имаће у априлу када се отопи снег. Можда звучи сулудо, али џапонерози нам овим наметањем своје визије сликарства и дизајна, могу увалити позамашан курац, јер Европа већ одавно губи свој идентитет на свим пољима. Остаје нам да се надамо да је ово само пролазни тренд.