Почиње славље. Спремаш се да поштено замезиш, попијеш коју и после лаганица испушиш пљугу док гледаш маторе како причају о политици, земљорадњи, како је некад било.
Прилази домаћин, нуди ракију. Нећкаш се, а у себи би исцепао цело бокалче мамицу му. Он је циција. Понудиће сад па ко зна кад, а не ваља се то.
Ајде, сипај ми. Попићеш је некако, није да нећеш, него она прва некако најтеже иде мајку му. После прве је све лакше, ал' ко ће да чека њега да сипа поново?
"Да л' да му тражим да ми донесе бокалче, да се не мучим овде, јада?"
- Оооооо, видим јео си Милисаве! Може ракијца? Сам пек'о, још свежа, пре неки дан је исплак'о казан.
- Ма не знам бре Видосаве. Нешто ме ђаво тера да узмем, ал' знам те какав си, само ће ђаво да ме тера.
- Ма ајде бре, цепи бар једну.
- Ееееееее, једна ти је много побратиме, а две су ти мало. Није ни мени лако.
- Па добро, хоћеш бар сок да попијеш?
- У, мајку ти! Ајде сипај.
U busu se devojka svadja preko fona da se ne kaze Vukajlija nego Vujaklija za recnik... ocaj na njenom licu kad je shvatila da ne moze objasniti
Mokoš · 11. Maj 2011.