Počinje slavlje. Spremaš se da pošteno zameziš, popiješ koju i posle laganica ispušiš pljugu dok gledaš matore kako pričaju o politici, zemljoradnji, kako je nekad bilo.
Prilazi domaćin, nudi rakiju. Nećkaš se, a u sebi bi iscepao celo bokalče mamicu mu. On je cicija. Ponudiće sad pa ko zna kad, a ne valja se to.
Ajde, sipaj mi. Popićeš je nekako, nije da nećeš, nego ona prva nekako najteže ide majku mu. Posle prve je sve lakše, al' ko će da čeka njega da sipa ponovo?
"Da l' da mu tražim da mi donese bokalče, da se ne mučim ovde, jada?"
- Oooooo, vidim jeo si Milisave! Može rakijca? Sam pek'o, još sveža, pre neki dan je isplak'o kazan.
- Ma ne znam bre Vidosave. Nešto me đavo tera da uzmem, al' znam te kakav si, samo će đavo da me tera.
- Ma ajde bre, cepi bar jednu.
- Eeeeeeee, jedna ti je mnogo pobratime, a dve su ti malo. Nije ni meni lako.
- Pa dobro, hoćeš bar sok da popiješ?
- U, majku ti! Ajde sipaj.
