Pesma u izvodbi Miroslava Ilića sa njegovog osmog albuma Putjuem, Putujem iz 1984. godine. Muziku je napisao Dragan Aleksandrić a tekst Srđan Jovanović.
Sinopsis:
Uz standardni četvero četvrtinski turski ritam u pratnji bongoa, harmonike, akustične gitare, tamburica i prepoznatljive kontramelodije na fruli, posle kratkog foršpila koji se ponavlja posle svakog refrena osim poslednjeg, Miroslav, direktno se obraćajući bezimenoj devojci, utrvđuje svoju averziju prema kiši i padajućem zlatnom lišću čiji uzrok bi inteligentniji slušalac trebalo da poveže sa u refrenu oslikanom scenom jesenjeg dana u kojoj Miroslav poslednji put šeta kraj reke sa dotičnom devojkom od koje ništa od onda nije čuo, nakvašen metaforičnim suzama koje jesen plače - naravno, omraženom mu od tada na dalje, kišom.
Miroslav, koji se na regularnoj bazi neuspešno raspituje o devojci najmanje pet godina u vreme snimanja numere, pretpostavlja da ni devojka ne voli kiše, ali, uzimajući u obzir poslednju strofu u kojoj on otkriva da je ona ta koja je otišla i da stoga najverovatnije ne pripisuje dovoljno važnosti opsianoj šetnji da bi ista u njoj izazvala jednako izražene psihološko-traumatične asocijacije sa jesenjim padavinama kao što ih Miroslav ima, slušalac je slobodan da njegovu pretpostavku pripiše generalizaciji da većina ljudi nisu ljubitelji kiša.
