Nakupi se u čoveku. Od loše navike, sive svakodnevice i crnih misli. Od memle
u kojoj živi. Taloži se i guši čoveka, ne da mu da diše punim plućima. Steže mu grlo i sputava mu korak, smeta mu da govori jasno i korača uspravno. Muti mu pogled, ne dozvoljava mu da vidi lepotu oko sebe. Gasi svojom sluzi onu iskru u čoveku.
Truje ga.
A opet, svakog jutra, kao da mu sopstveno telo poručuje: "Ej, ustaj, novi dan je napolju! Evo, ja sam ti prečistio nešto onog katrana od juče, ali da znaš da ni ja neću moći još dugo ovako. Još uvek nije kasno da se promeniš: ja najbolje znam da ti to možeš, a samo ti znaš koliko nemaš ništa pametnije da radiš."
-Sine, da mi pomogneš nešto napolju sat-dva.
-Ne mogu sad, ćale, slušam ovoga što priča.
-Koga, njega?! Sine, pametan čovek ispljune jutarnji šlajm u umivaonik, a ne na nacionalnoj frekvenciji. Pusti ti njih da lažu i mrače jedni druge, a ti reci meni: jesi li nekad bio u našoj šumi u ovo doba godine?
