Jutro je, ustajem iz kreveta. Obavljam prvi ritual dominantnog mužijaštva, počešem jaja. Odem u kupatilo, iz dva poteza se umijem i šlepim ispod miške. Izlazim iz zgrade. Klatim se ulicom k'o kakav ušinuli pingvin razmišljajuči samo o tome da mi je želudac postao i suviše akustičan. Ne isklatih ni pedeset metara od zgrade kad upadoh u prvu pekaru. Naslanjajući se na bravu otškrinjem vrata, pogrbljen, slep na jedno oko, ulazim k'o zvonar upirući prstom na osminu sa sirom. Prodavačica razbuđena od prizora, bez reči, umotava burek. Tužno spuštam pozadinu na stolicu odmotavajući pitu. Gutam burek s' uživanjem i nevericom u njegovu svežinu i činjenicu da tako rano nema šta da me uznemiri te pokvari apetit. Ipak taj trenutak jedinstva, božanski prožimajućeg na sastavne delove razbija disbalansirajuća molekularno ne povezana životna klica u vidu babe koja se stvori sa druge strane stakla svetoga koje nas deli. U njenom milisekundarnom prolazu poput negativa u glavi mi ostaje otisak izrogačenih očiju koje mi režu načeti burek na šesnestine. U isti sekund izvršavajući ne dokazanu fiziološku potrebu oralnog pražnjenja produkta pljuvačnih žlezdi. U isti mah, pokazujući vremenom savladanu čeljust fosilnih ostataka zubi u tragovima. Momentalno sasekavši mi pojam o apetitu, na meni vizuelno ogledavši se u depresivnom spuštanju viljuške. Odlažućii obrok, sada već ispravljenih pršljenova, izlazim iz pekare. Ipak i dalje klateći se, gledam jutro......magla, studen i svrakre. Tu i tamo po neki cardboardman usnulo prazni sinuse preko svojih kočija. Dobro jutro...
