Kad nisam ja imao, neka ima moje dijete

Нерадо се сјећао својих дана дјетињства: свих оних суза и непроспаваних ноћи када је размишљао зашто он не може да има све што имају остала дјеца, и зашто он мора све да дијели са четворо браће и сестара. Није да није имао срећно дјетињство - имао је веома добре и вриједне родитеље који су се читав живот борили да склопе крај с крајем, али му је увијек фалило оно нешто, нешто материјално, опипљиво. Бицикл, неношена одјећа, кожне патике, лијепо матурско одијело. Умјесто тога вјечита рестрикција у кући...

То му је некако била болна рана, која би га забољела увијек када би му се дјеца тражила нешто што су видјела да други имају. Само би се искезио, насмијао, машио руком за џеп и дао колико су тражили. Сада је барем имао пара и више него што му је довољно...

Није се чак ни узрујавао када му је још малољетна кћерка тражила паре за провидне хаљине, миниће који скоро ништа и не покривају, еротско рубље... Нити када му је син тражио паре за траву, убјеђујући га да је то данас нормално, да сви раде. Е ако је тако, ако имају сви други и ако је то данас нормално, нека имају и моја дјеца...

После тога осјетио би онај чудан осјећај самозадовољства и поноса на себе, своју дјецу и све што је урадио - исти онај осјећај који је осјетио оне ноћи када се спремао поћи на факултет и када је одлучио да ће постати тотални диференцијал, да ће газити преко свега и свачега, само да постане као они...