Prva ili poslednja rečenica kojom nekome prepričavaš trenutak kada si se našao u komplikovanoj i potencijalno opasnoj situaciji, trista žmaraca ti protutnjalo niz kičmu, dlanovi se oznojili i najednom smrzli, obrazi buknuli, srce udaralo u bas bubanj u ušima, a ti se napravio blesav (ili se nisi napravio, jer si prirodno takav) i – ostao. Taj trenutak kasnije ponosno pamtiš kao neko dobro delo, ali se u sebi kuneš da to više nikad nećeš ponoviti... do sledeće prilike.
D: „...I onda ti ja tog skinera oteram u pičku materinu jer je počeo tu da mi se meša; u tom trenutku ona mi pobegne, ja krenem za njom, a on meni: „Šta si rekla?“ Ja se tu okrenem, dođem do njega, stanem, pogledam – viši od mene za dve glave! Stavio pljugu u usta da bude zajeban k’o Džejms Din... ja, kud ću, šta ću, vidim šta će da bude... srčka mi u grlu, strava mi za’vatila kičmu, al’ se zainatim... i ostanem da sačekam tu pesnicu. On mi se unese u facu s visine - gleda on mene, gledam ja njega... sad kad se setim, čini mi se satima... već razmišljam da li će neko da me nađe nokautiranu u tom haustoru, ali ne mrdam... i on se tu nasmeja u fazonu: „Nisi ti normalna“... vidim ja da neću da dočekam tu pesnicu, jebi ga, dala sam mu fore, a on ništa... i okrenem se i odem. Lako mi je sad da pričam, ali kad onda nisam umrla, nikad neću.“
C: „Ccccc... s takvim stavom nećeš dugo da čekaš...“
