ili tu činjenucu prihvatiš bez pogovora i skrasiš se sa tamošnjom kurcosatiraljkom Nadom, zaposliš se u fabrici crnih čokolada i živiš tamo zauvek i zanavek, ili pak pubertet provedeš u beskrajnom kukanju o tome kakva je to rupčaga, i kako jedva čekaš da se odatle iščupaš i odeš Tamo Negde, pa se onda skrasiš sa Tamo(Negde)šnjom kurcosatiraljkom Nadom, zaposliš se u fabrici belih čokolada i živiš Tamo Negde zauvek i zanavek.
U moj mali, provincijski grad niko nikada nije dolazio. Verovatno zbog njegove hipnotičke moći jer su pojedinci svratili da napune benzin ili kupe burek i pljeskavicu i ostali ceo život. Ponekad se pitam da li je čika Mile ikada napunio rezervoar tim benzinom, i da li su čika Rade i teta Milica ikada našli svoj burek i pljeskavicu. Kad povremeno odem u taj mali, provincijski grad i vidim benzinske pumpe obuzme me neki strah da će čika Mile sada napuniti rezervoar i zauvek nestati. A moja panika je bila najveća kada me je teta Milica jednog jutra pozvala na domaći burek, tek što ga je izvadila iz rerne. Nećete verovati, čika Rade je baš tada nešto čeprkao oko roštilja i ćumura. Kaže, svrati sine, biće pljeskavice za ručak. Bio sam siguran da su našli ono po šta su došli ko zna kad i da će se već sutra spakovati i otići. Inače, na ulazu u moj mali grad i danas stoji tabla sa natpisom DOBRO DOŠLI U NAŠ GRAD. OVAKO JE KAD SI MRTAV.
