Kafanska pevačica

Odrasla je u raspadu svoje okoline, raspadu države i raspadu naroda. Nastala vaginalnim rascepom između Zorice Marković i polarnog medveda, odgajena na Sibirskim stepama, dojena na kalašnjikov. U četrnaestoj je krenula da peva, do petnaeste je imala više redovnih mušterija n'o padeža do danas što je skupila. Pušila je najgoru krdžu, umesto vode cepala vinjak. Njen glas sada samo za pevanje služi, jer da priča više ne može. Njen život dobija svrhu kada joj neka ljudska personifikacija kanalizacionog pacova pokloni dva mala gargojla, najlepša koja je u životu videla. U toj svrsi ona pronalazi smisao svog postojanja i poentu daljeg sistematskog uništavanja sebe. Jer ona više ne postoji. Zapravo, nikad nije ni postojala. Ona je oduvek bila samo zabava na jedno veče. Pesmom ili nečim više. I otuda njena snaga. Otuda tolika borba. Otuda toliko odbijanje da svakome bude jedno veče. Jer nekome je samo kafanska pevačica. A nekome je nešto više.