Smisao života i najveća, konačna pobeda. Poslednja herc minuta koja ne donosi ništa, od koje neće ispasti ni pesma ni simfonija, reč ni oblik, ali je ova najvažnija - da se na poslednji put podje sa osmehom i bez žaljenja. Trenutak kada shvatiš da je zaista vredelo.
Vredelo je čekanja, patnje i nadanja, gradnje i rušenja, tuge, hodanja i smejanja. Vredelo je padanja i ustajanja, odlazaka, kretanja, vredelo je dana kad se pevalo i smejalo, dana kad je zebnja trošila nerve, dana kada se ništa naročito nije uradilo.
Ležiš nemoćan, istrošen i srećan, umireš ali ne mariš, odlaziš iz života ali nećeš se izgubiti, nekada snažne ruke, sad već slabašni udovi sa ostarelim dlanovima uskoro će u zemlju - ali ko će sada misliti o njima? Ko, pored svih uspomena i sećanja? Vidiš : pred očima ti teče reka slika, uspomena i trenutaka, malih i velikih, svih značajnih. Slike sitnica i velikih sreća, predela i lica, kuće i dvorišta, oblika, iluzija i obrisa..Zvuci i mirisi detinjstva, ukusi i dodiri mladosti, i kao da je sve tu, odjednom, opet se sve prožima, proživljava.
Puno se vremena na gluposti straćilo, izgubilo, prespavalo, u mrzovolji i nemaru potrošilo..Ali više uopšte nije važno. Sada shvataš da je ceo život traženje samo jednog odgovora. Sve loše, sve što je bolelo i peklo tako je mizerno, zanemarljivo i malo. Ostali su još jedan, miran, glas - od pamtiveka, da pita; i još dve reči što sede na usnama, radosne u iskrenosti te jedne, poslednje i najvažnije istine.
- Da li je vredelo?
- Vredelo je.
