kakofonija

То је проба тек оформљеног бенда састављеног од веома младих 'музичара', описана једном речју.
'Гитаристи' је тата купио електричну гитару, појачало и процесор јер је хтео у свом сину да иживи своје снове да постане рок стар. Узгред, син татиног колеге с посла случајно лупа бубњеве у слободно време, а има један дечко у комшилуку што има бас гитару, не зна да је свира, али што би морао да зна, кад је то бас гитара? Четири жице, ништа лакше, то може да савлада и на путу до гараже.
Тако се деца окупе да одсвирају свој први заједнички ''Смоук он д вотр''. Гитариста неким чудом успе да наштимује гитару преко процесора, али ни сам није сигуран да ли је то то. Дисторзија с процесора му пршти, пробија уши, ако приђе појачалу на мање од четири метра, сви ће да помру од микрофоније. Али нема везе, пошто је он фронтмен, а мора и да пева, па је то троструки посао. Опростиће му се. Басиста исто неким чудом успе да наштимује бас, и то само прву жицу. За ''Смоук он д вотр'' му, за почетак, и не треба више од тога. Бас му је крш, има дебео искривљен врат, можеш од њега да развијеш подлактице као Попај, појачало зуји, кабл прекида и нон стоп крчи. Бубњар је скоро научио први ритам - туп, туф, туп, туф, туп... туф, али све то неуједначено. Испадају му палице из руку.
И тако се коначно накане да почну да свирају свој први заједнички ''Смоук он д вотр'' уз прштање дисторзије, испадање палица, микрофонију, промашивање тонова и пуцање још увек немутираног гласа.
Нема везе, године су пред њима, биће једног дана добри кафански тезгароши.