kakofonija

To je proba tek oformljenog benda sastavljenog od veoma mladih 'muzičara', opisana jednom rečju.
'Gitaristi' je tata kupio električnu gitaru, pojačalo i procesor jer je hteo u svom sinu da iživi svoje snove da postane rok star. Uzgred, sin tatinog kolege s posla slučajno lupa bubnjeve u slobodno vreme, a ima jedan dečko u komšiluku što ima bas gitaru, ne zna da je svira, ali što bi morao da zna, kad je to bas gitara? Četiri žice, ništa lakše, to može da savlada i na putu do garaže.
Tako se deca okupe da odsviraju svoj prvi zajednički ''Smouk on d votr''. Gitarista nekim čudom uspe da naštimuje gitaru preko procesora, ali ni sam nije siguran da li je to to. Distorzija s procesora mu pršti, probija uši, ako priđe pojačalu na manje od četiri metra, svi će da pomru od mikrofonije. Ali nema veze, pošto je on frontmen, a mora i da peva, pa je to trostruki posao. Oprostiće mu se. Basista isto nekim čudom uspe da naštimuje bas, i to samo prvu žicu. Za ''Smouk on d votr'' mu, za početak, i ne treba više od toga. Bas mu je krš, ima debeo iskrivljen vrat, možeš od njega da razviješ podlaktice kao Popaj, pojačalo zuji, kabl prekida i non stop krči. Bubnjar je skoro naučio prvi ritam - tup, tuf, tup, tuf, tup... tuf, ali sve to neujednačeno. Ispadaju mu palice iz ruku.
I tako se konačno nakane da počnu da sviraju svoj prvi zajednički ''Smouk on d votr'' uz prštanje distorzije, ispadanje palica, mikrofoniju, promašivanje tonova i pucanje još uvek nemutiranog glasa.
Nema veze, godine su pred njima, biće jednog dana dobri kafanski tezgaroši.