
Ситуација у којој дрчност и похлепа превазлазе границе културног, па и нормалног. Вечито незадовољство постојећом сталежом(неосновано наравно), без обзира на то што је сасвим солидан и задовољавајућ. Завидност је некима једноставно болест од које се никад не излече. И увек су у трипу да заслужују више, без обзира на то да би се многи поломили да тако живе.
Мали Буги(тату му зову Бугарин, те је он Буги):
Татко,татко каће ми купиш кола? Положио сам још зимус, а немам кола.
Бугарин: А бре сине, маме ти га набивем, те су ти кола позади у двориште.
Буги трчи од среће, да види шта ги му је татко купиа, и у дворишту затиче разјебаног трабанта. Враћа се сав разочаран и бесан:
А бе татко, какав си ми ово крш купиа, рибе ће да беже од мене кад ме виде.
Бугарин: А бе синко, маме ти га набивам, какве су ти рибе, кола су ти златна.
Kad je pre nekoliko dana osvanuo naslov u dnevnim novinama „Željko Mitrović: Trovali su me“, na samoproklamovanom rečniku slenga vukajlija.com odgovorili su mu bez mnogo pijeteta: „Pa dobro, i ti si nas, i još to radiš“.
Ekonom:east Magazin · 03. Februar 2011.
Vala, baš +.
Хахахахах