
Италијанска фудбалска лига, најчешће се сврстава међу најбоље лиге света, иако по много чему заостаје за другима.
Менталитет италијана је јако чудан. На пример, Миланске комшије сваког лета размењују играче, тако да имамо гомилу играча који су играли за оба Миланска великана. Док свуда у свету то није нормално! Не може сад један Руни да пређе у Ливерпул, или Меси у Реал, или Стојковић у Партизан( прешао је, и од тог дана га и на телевизији ословљавају са Мустафа).
Такође, у италији је популарно да комшије играју на истом стадиону (Милан и Интер, Лацио и Рома, Ђенова и Сампдориа), иако свуда у свету се многе прозивке оснивају на "рупи" од стадиона. На градском дербију нема гостовања, тако да он губи драж.
У Италији се одувек игра најпрљавији фудбал на свету(сем шпанаца последњих пар година, Бускец, Роналдо, Ди Мариа и ови остали падавичари). Довољно је споменути Матерација и Гатуза.
Најдосаднији фудбал играју, са најмање шанси и голова.
Али су такође и четвороструки прваци света, и имају други најуспешнији Европски клуб, и њихови играчи освајају златне лопте.
И поред свега наведеног, ја мајке ми не знам зашто још увек пратим Италијане, и навијам сваког викенда. Ваљда су ми некако готивни
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.