Kalendar sa golim ženama

Vraćaš se mrtav, bez imalo života u sebi sa Guče, Egzita ili Birfesta, stopirajući bilo koje pokretljivo vozilo, koje, daj Bože, ide u pravcu tvog zavičaja. Kad ono, igrom slučajeva stane kamion. Prljav, smrdljiv, bez leve patike, nade u bolji život i dinara u džepu, ugledaš svog kamiona spasitelja kako ti ide u susret, i nekako skupiš ono malo snage što ti je ostalo da podigneš palac u nadi da će ti stati. Da li je moguće? Stao je! Ima Boga, konačno! Ulaziš u kamion, a debeli, znojavi vozač sa peškirom oko vrata pruža ruku sa porukom da je život lep i da postoji bolje sutra da uđeš. Ulaziš, gledaš okolo, sve lepo izgleda. To je i hladna voda za vozača, tu je i radio koje pušta pesma koje, na veliku žalost, prvi put čujem, sve je tu, sve, ali, čekaj... NEMA KALENDARA! Pa gde je kalendar krv ti jebem, da ti ne jebem! Ne možeš da dozvoliš taj ispad sebi. Ne možeš da dozvoliš sebi da kroz troiposatnu vožnju ne gledaš to savršenstvo od sisa i napućenih bulji iz devedesetih. Skupiš hrabrost i ponižen izlaziš iz kamiona. Nastavljaš svoj put ka kući, podignutom glavom i ponosom, zbog malopređašnjeg peha vozača bez kalendara golih žena. Jednostavno, nisi mogao to sebi da oprostiš.