Kamara /ka'mara/

Iscrpljena nakon celodnevnog prolećnog čišćenja čitavog stana prve sunčane nedelje u martu mesecu, majka jednog tinejdžera ulazi u sobu istog i šokirana, hvata se prvo za glavu a potom i obližnju komodu kako se ne bi srušila od prizora pred njom.

Pored brojnih postera, na biserno belim zidovima osvanuli su i njoj nerazumni stihovi ispisani crnim markerom, zavesa, na pola otkacena, visi sa garnišle, a čarape, veš, kaiševi i peškiri sa lustera, stone lampe i svake ivice na koju je bilo moguće okačiti ih. Po podu patike, knjige, ormani razjapljeni i prazni a celokupna garderoba kao da je strateški rasporedjena da pokrije svaki centimetar tepiha. U centru sobe, gde se nalazio drveni stočić, izdizala se gomila čiji sastav nije bilo moguće razaznati. Jedino što je majka, sada već u predinfarktnom stanju, mogla da identifikuje su ćebe, ranac, skejt, zimska jakna a njen stočić je bio tu negde, valjda.

Oblivena hladnim znojem uspela je samo da kroz zube procedi:

"Stefane, ako za deset minuta ova kamara i dalje bude stajala ovde...teško tebi..."

...i uz dubok uzdah zatvori vrata za sobom.