Prijavi se

Kao Zvončica kad tresne glavom o čauru maka

Mlada Partizanka 2014-05-20 11:28:53 +0000

Vrhunac nečije opijenosti srećom.

Za ovakvu opijenost moraš da sam po sebi poseduješ čarobni prah i krila, moraš biti malo ćaknut, što bi rekli u našem selu... Znači, normalnim i ozbiljnim ljudima ovakve stvari se ne dešavaju. Takođe kretanje mora da bude u stilu "muve bez glave" ili "s glavom u oblacima", što se obično završava udarcem glavom o tvrdo, al umesto očekivanog trežnjenja nastupa delirijum i veselo lelujanje u poljima plavog maka.
I Zvončica nastavlja svoj let...

-Jao meni, slatka moja, celu noć nisam spavala, gledam ove jadne ljude, ovu nesreću. To je katastrofa biblijskih razmera. A što si ti tako nasmejana, lepršava, da nisi dobila na lotou?
- Još bolje, znaš Micinog sina, sa prvog, mali se vratio iz Šapca, celu noć branio grad, sav onako izmučen, umoran. Ja ga malo bolje pogledam, a dete naraslo 20 godina, dva metra, 100 kila, pa me još odmeravara i pita šta je komšinice, šta si tako radosna? Reko', kako neću biti, odabrali mi prvu na Vuki. A on balavac, će meni a to se komšinice mora proslaviti. Vidim ja kuda stvari idu, pa kažem, mati ti nije kući, ošla na poso, de dođi do mene da proslavimo.
-I?
- I... Kad se najeo, odma je živno. Slatka moja, radi mali kao doksa. Osam puta do ručka. Sve me boli. Al...Osećam se kao Zvončica kad tresne glavom o čauru maka. Sve mi krenulo!