У сваком мањем мјесту, у неком његовом скривеном кутку, обично живи особа, свима нам позната, карикатура, заштитно лице града. Вјечити алкохоличар, бивши ратни херој, генијалац са неколико факултета који је скренуо од бројева и слова, богаташ кога је судбина изиграла и оставила без цвоњка...Или неко други, скренут са друштвених маргина, отјеран у сјенке људске безосјећајности.
Данас живи ту, близу свима нама, ријетко ко зна гдје и како. Неки га у пролазу поздраве, неки му се насмију, неки га са слашћу и презриво боцну тамо гдје га највише боли, дјеца га обично гађају чим стигну. У ритама, необријан и неокупан, он мучи свој живот, без циља тражи утјеху у смрдљивој ракијештини, прича неповезано о стварима које никога не интересују. О његовој судбини причају се различите приче. Сам, а свачији.
А онда, једног леденог децембарског јутра, пронађу га мртвог, негдје међу сметовима који су те године били виши него икада. Са флашом најгоре ракије и осмјехом на уснама. Градић ће причати о њему неколико дана, сви ће га се сјећати, неки ће се кајати што му нису макар мало помогли и посветили више пажње. Такво је људско срце, јебига. Искрено се сажали на некога тек када умре.
А онда, као и све остало, људи ће га заборавити, окренути се својим многобројним проблемима и недаћама. Остаће само легенда, мисао, и магловито сјећање које ће се вратити једино онда када нападају нови, метарски снијегови...
Kad je pre nekoliko dana osvanuo naslov u dnevnim novinama „Željko Mitrović: Trovali su me“, na samoproklamovanom rečniku slenga vukajlija.com odgovorili su mu bez mnogo pijeteta: „Pa dobro, i ti si nas, i još to radiš“.
Ekonom:east Magazin · 03. Februar 2011.
Kod mene u starom bio Rade Limar, tajfazon lik.
+
знам за ово, ћоркан на дрини ћуприја био свачији а ничији +