Mitsko biće, pas koga smo jako voleli a koga više nema. Prisećajući se njegovih vrlina priča vrlo često dostiže mitske razmere.
Nikad više takvog kera, to je bilo čudo jedno. Bio je ogroman,neverovatno snažan ali drag i umiljat kad treba. Ma bili smo prosto povezani telepatski, on je znao sam da donese ogrlicu kad treba da ga šetem i nije voleo tačno one ljude koji su me nervirali. Išao mi je do kioska po novine a u prolazu su mu ovi iz kladionice i listu davali.
Poštara nije dirao, ali zato ove što raznose sudske pozive očima nije mogao videti. A omiljeno mesto za zapišavanje mu nije bilo drvo nego stepenište suda. Ma bio je laf u duši, jednom mi je u parku smuvao i ribu tako što je stigao njeno odbeglo kuče, uhvatio ga za ogrlicu i doveo nazad dok sam je ja tešio...
