Kineski budilnik

Шетња по Дорћолу у пола три ујутру. После тридесет и пет сати неспавања коначно заспах у 4 поподне, и пробудих се чио и весео у два иза поноћи. Обавезе на факсу почињу тек у осам ујутру, а хероје више не могу да играм, смучили су ми се. Уствари, због њих нисам ни спавао оних тридесет и пет сати. Јебига, велика мапа, зајебана партија, нисам нашао ни дајменжн дор и таун портал, а повремено је требало и јести и ићи у веце, што исто одузима време. А и забаговало нешто бар једно пет пута па сам морао да учитавам и аутосејв.

Напољу хладно, слине се леде у носу, али сам се добро обукао па осим залеђених слина нема неких посебних проблема. Срео сам и Бору Ђорђевића успут, иде према мени у неком капуту, већ сам замислио како вади неку сачмару испод капута и каже "Ово ти је за...", и онда ми разнесе главу. Дорћол, ноћ, свашта човеку пада на памет. Осим Чорбе нисам видео више никога, опет нигде живе душе.

Част и достојанство ми не допушта да се спустим испод нивоа од 3,2 посто млечне масти када је додавање млека кафи у питању, а такво млеко баш нешто и нема по киосцима. Задњи пут када сам ишао у сличан поход чак нисам нашао ни Гранд кафу, већ само ону Дон кафу, за коју се ликови куну у оној дебилној реклами да дише и мирише, а кафа је жестоко срање. Једино решење је нека продавница, која ради у ово доба, па да се нечему и надам.

Уствари, сада када размислим, партија би трајала много краће да сам раније заузео онај Конфлукс.

Нашао сам драгстор, који је радио, а пошто нисам срео никога осим Чорбе на улицама, питао сам се да ли ће некога бити и за касом у тој радњи, или не, па да осим кафе и млека једноставно зајмим и нешто кеша из касе, пошто ме је за последњу студентску стипендију продао један тикет, погрешно протумачен као "сигурица".

Пре уласка у радњу сам сасвим случајно приметио да град, сем што је пуст, изгледа некако чудно, али су ми се мисли брзо вратиле на оно по шта сам пошао.

Након констатације да у радњи осим рафова и робе ипак има и живо биће, одмах сам се дао у потрагу за кравицом, јер сам већ констатовао да има Гранд кафе, са великим олакшањем. Три запета два посто, то је то. Долазим до касе са два артикла, биће за касом пита "Још нешто?", али ја сам у том тренутку мислио у исто време о томе да нисам завршио семинарски који данас треба да предам и о оном Конфлуксу, који нисам освојио на време, па се партија онако отегла, и нисам сад могао да мислим и на нешто треће, па је биће поновило питање, сада некако дубоко и промукло:

"Још нешто?!" Очи јој се зацрвенеше и очњаци почеше да расту, а по лицу
кренуше да ничу длаке и излазе неке чудне боре.

"Ништа!", промуцах, "Само то!", будим се, перем зубе
и умивам се, и трчим на факс да стигнем на време,
пошто сам схватио да ме кинески будилник опет продао.