Šetnja po Dorćolu u pola tri ujutru. Posle trideset i pet sati nespavanja konačno zaspah u 4 popodne, i probudih se čio i veseo u dva iza ponoći. Obaveze na faksu počinju tek u osam ujutru, a heroje više ne mogu da igram, smučili su mi se. Ustvari, zbog njih nisam ni spavao onih trideset i pet sati. Jebiga, velika mapa, zajebana partija, nisam našao ni dajmenžn dor i taun portal, a povremeno je trebalo i jesti i ići u vece, što isto oduzima vreme. A i zabagovalo nešto bar jedno pet puta pa sam morao da učitavam i autosejv.
Napolju hladno, sline se lede u nosu, ali sam se dobro obukao pa osim zaleđenih slina nema nekih posebnih problema. Sreo sam i Boru Đorđevića usput, ide prema meni u nekom kaputu, već sam zamislio kako vadi neku sačmaru ispod kaputa i kaže "Ovo ti je za...", i onda mi raznese glavu. Dorćol, noć, svašta čoveku pada na pamet. Osim Čorbe nisam video više nikoga, opet nigde žive duše.
Čast i dostojanstvo mi ne dopušta da se spustim ispod nivoa od 3,2 posto mlečne masti kada je dodavanje mleka kafi u pitanju, a takvo mleko baš nešto i nema po kioscima. Zadnji put kada sam išao u sličan pohod čak nisam našao ni Grand kafu, već samo onu Don kafu, za koju se likovi kunu u onoj debilnoj reklami da diše i miriše, a kafa je žestoko sranje. Jedino rešenje je neka prodavnica, koja radi u ovo doba, pa da se nečemu i nadam.
Ustvari, sada kada razmislim, partija bi trajala mnogo kraće da sam ranije zauzeo onaj Konfluks.
Našao sam dragstor, koji je radio, a pošto nisam sreo nikoga osim Čorbe na ulicama, pitao sam se da li će nekoga biti i za kasom u toj radnji, ili ne, pa da osim kafe i mleka jednostavno zajmim i nešto keša iz kase, pošto me je za poslednju studentsku stipendiju prodao jedan tiket, pogrešno protumačen kao "sigurica".
Pre ulaska u radnju sam sasvim slučajno primetio da grad, sem što je pust, izgleda nekako čudno, ali su mi se misli brzo vratile na ono po šta sam pošao.
Nakon konstatacije da u radnji osim rafova i robe ipak ima i živo biće, odmah sam se dao u potragu za kravicom, jer sam već konstatovao da ima Grand kafe, sa velikim olakšanjem. Tri zapeta dva posto, to je to. Dolazim do kase sa dva artikla, biće za kasom pita "Još nešto?", ali ja sam u tom trenutku mislio u isto vreme o tome da nisam završio seminarski koji danas treba da predam i o onom Konfluksu, koji nisam osvojio na vreme, pa se partija onako otegla, i nisam sad mogao da mislim i na nešto treće, pa je biće ponovilo pitanje, sada nekako duboko i promuklo:
"Još nešto?!" Oči joj se zacrveneše i očnjaci počeše da rastu, a po licu
krenuše da niču dlake i izlaze neke čudne bore.
"Ništa!", promucah, "Samo to!", budim se, perem zube
i umivam se, i trčim na faks da stignem na vreme,
pošto sam shvatio da me kineski budilnik opet prodao.
