Čudno veče, onako tmurno i nadasve polukišovito. Sijalica u klozetu zamenjena, nemaš šta raditi. Uhvatim nekako nešifrovani komšijski net i na brzinu pogledam ponudu kladioničarskog materijala. Za oko mi zapadne četvrtfinale Kopa Argentine i odlučim baciti jednu petstotku na Independiente. Bila lepa kvotica, negde oko dvice i po. Zakačketim glavu i htedoh krenuti do Griniča iliti početnog Meridijana. Malo razmislim, treba mi dvajes minuta do tamo. Mogao bi poneti i neki kišobran da ne navučem kijavicu ili nedajbože zapaljenje pluća. Jes da je avgust, ali prohladno je k'o u oktobru. Pronađem u ćošku predsoblja neki model Kina 2003 i krenem laganezi. Na sred ulice zastanem da pripalim pljugu kad pored mene progalopira meleskinja a la Hali Beri luk. Okrenem da skeniram zanosnu pozadinu kad odjednom vetar mi izbi kišobranče i zalepi ga posred razdeljka dotične. Pritrčim do nje da se izvinim i pokušam nekako da se ponudim radi nadoknađivanja nanetog fizičkog i nadasve duševnog bola. Odvedem je na par irskih čajića, bila je jadna sva pokisla. Pozva me u svoju gajbu, ja sav srećan i usplahiren pristadoh. Sledećeg trenutka se budim u krevetu, a pored mene leži komšinica Mara sva garava. Sad se ja seti da je prethodne večeri pekla pekmez napolju i vetar joj iz Smederevca nanosio dim na lice. Pobego dok se ne probudi. Uđem u kuću i u uglu predsoblja vidim onaj isti kišobran koji je spenkovao meleskinju. Obećam sebi da nikad više neću piti pola litre irskog čaja bez bezalkoholnog sastojka. Sad sam dobro i prošao. Ošinuo sam sedmu recku i sačuvao pola crvene jer Independiente prodao, uvalili mu dva komada kod kuće.
