Kišobran karme

Чудно вече, онако тмурно и надасве полукишовито. Сијалица у клозету замењена, немаш шта радити. Ухватим некако нешифровани комшијски нет и на брзину погледам понуду кладионичарског материјала. За око ми западне четвртфинале Копа Аргентине и одлучим бацити једну петстотку на Индепендиенте. Била лепа квотица, негде око двице и по. Закачкетим главу и хтедох кренути до Гринича илити почетног Меридијана. Мало размислим, треба ми двајес минута до тамо. Могао би понети и неки кишобран да не навучем кијавицу или недајбоже запаљење плућа. Јес да је август, али прохладно је к'о у октобру. Пронађем у ћошку предсобља неки модел Кина 2003 и кренем лаганези. На сред улице застанем да припалим пљугу кад поред мене прогалопира мелескиња а ла Хали Бери лук. Окренем да скенирам заносну позадину кад одједном ветар ми изби кишобранче и залепи га посред раздељка дотичне. Притрчим до ње да се извиним и покушам некако да се понудим ради надокнађивања нанетог физичког и надасве душевног бола. Одведем је на пар ирских чајића, била је јадна сва покисла. Позва ме у своју гајбу, ја сав срећан и усплахирен пристадох. Следећег тренутка се будим у кревету, а поред мене лежи комшиница Мара сва гарава. Сад се ја сети да је претходне вечери пекла пекмез напољу и ветар јој из Смедеревца наносио дим на лице. Побего док се не пробуди. Уђем у кућу и у углу предсобља видим онај исти кишобран који је спенковао мелескињу. Обећам себи да никад више нећу пити пола литре ирског чаја без безалкохолног састојка. Сад сам добро и прошао. Ошинуо сам седму рецку и сачувао пола црвене јер Индепендиенте продао, увалили му два комада код куће.