Kladioničarska depresija

Faza I; Razmišljanje i moljenje boga;

Biranje parova, skupljanje informacija i pametovanja drugih o ekipama, tabelama, bodovima, nameštaljkama, ko ne igra, kome je crk'o pas i slično.
Svako veruje u boga kada odigra tiket, to je činjenica. ''Pomozi bože!'' je neizostavna replika kada čekaš poslednji par na tiketu da ti uleti za neke pare.

Faza II; Pomno praćenje i iščekivanje rezultata;

Odigran tiket zahteva punu pažnju igrača. Njakanje teleteksta ili sajta sa rezultatima svakih 30-70 sekundi je stečeni refleks. ''TO BRE!'' ili ''Pu, mamu ti jebem da ti jebem, ajde više!'' su standard replike, u zavisnosti da li igra prolazi ili ne.

Faza III; Dva scenarija su moguća:

IIIa; Prolazak tiketa;

Koliko god to kladioničar ne želeo da prizna, prolazak tiketa je užasno retka stvar, i zbog toga se smatra dijamantom, suncem i praćen je instant srećom. U ovom retkom slučaju, depresija nije ishod. U 5% slučajeva (ako ne i manje) se ovo dogodi.

IIIb; Padanje tiketa i odbijanje istine;

Tiket pao na 2 ili više utakmica, ajde još, bože moj, preživi se, neka su čak i veće pare. Ali pad na poslednju utakmicu boli više nego spoznaja da ćeš morati ćaletu da objasniš gde su pare za novu ratu udžbenika koje si trebao da platiš.
Odbijanje se svodi na to da misliš da si pogrešio u tome što si tiket stavio u pogrešan džep, seo za pogrešan sto i pisao pogrešnom olovkom, nisi izašao iz kladže na dobar način, ili nisi parkirao biciklo na dobitno mesto. Svi su krivi, sem tebe.

Faza IV; Prihvatanje;

Ti si kriv. Ko te terao da igraš Mančester protiv Bilbaa. Trebao s razmišljati da ih boli kurac za kup UEFA, a da će ovi separatisti muda da pojedu ne bi li prošli. Ćale te rastavio za pare tako da ti senka kasni par sekundi za tobom.

Faza V; Feniks;

Zacelele su rane, i fizičke i psihičke, opet je tu koji dinar, vreme je za ponovni početak. Sve faze inad padaju u zaborav, brišeš sve što ti se dogodilo i što bi moglo da pomogne.
Rata za ekskurziju na Real protiv Malage. Pomozi bože!