Uf, kad se samo setim. Nijedno klanje nije moglo da prođe bez mene. Ćale me zove sabajle da ustanem, a ja tu noć uopšte ni ne spavam. Dođu ljudi, nalije se svima po ljuta, iznese se meze što smo sušili prošle godine, mlad sir... Posle toga pravac svi u obor. Mi izvlačimo svinju iz obora, a braša je derne u glavu čekićem i zabode nož u gronik. Krvi šiklja na sve strane, jadna svinja zapomaže, a mojoj sreći nema kraja što sam deo takvog odabranog društva. Dok se creva vade, ja tu posebno obratim pažnju, ko zna, možda ću ja jedan dan naslediti to mesto, i biti počastvovan da svinju prvo rasparam, a onda joj povadim sve organe. Polutke se donose na sto, meni dodaju nož, naravno najtuplji. Znam šta mi sleduje, ono zbog čega prethodnu noć nisam oka sklopio, ono što se čeka jednom godišnje... Majstor odvaja meso, a meni daje tablu masne slanine da od nje napravim što sličnije čvarke. Dajem sve od sebe, ne trepćem. Iz pozadine se čuje: "Gledaj mali što je vredan, prava momčina!", a meni srce puno...
