Drevna srpska veština koja se prenosi sa kolena na koleno. Sastoji se iz tri faze učenja, do postanka koljača svinja.
Prva faza: Klinac si, imaš oko pešes' godina. Gledaš dedu i/ili ćala kako kolju svinju. Gadi ti se. Jadna guda, pomisliš. Ali ipak sa zadovoljstvom grickaš reš pečeno uvce ili repić.
Druga faza: Trinaest, četrnaest godina imaš. Hormoni ti luduju po telu, prave zijan. Dobijaš krvoločni instinkt. Hoćeš i ti da probaš da kolješ svinju, ali ti ćale ne da, kaže da si još mali.
Treća faza: Tek postao punoletan, red je da se pravi slavlje. Deda sav ponosan, daje ti nož u ruke. Gledaš svinju sa malo sažaljenja, ali moraš opravdati očekivanja svog matorog deke. Uzimaš sekirče da je ošamutiš, udaraš negde 2 centimetra iznad očne linije. Svinja pada ošamućena. Surdukneš prvu legalnu rakiju, i nabijaš nož u grlo. Vadiš grkljan, vezuješ onaj đavo da creva ne ispadnu. Svinja je mrtva. Deda se smeška ponosno, pušta suzu radosnicu i grli te svakim atomom snage koji ima. To mu je sigurno najukusnija prasetina koju je ikad probao. Sad može da umre u spokoju.
Ponavljajući ovaj proces, vremenom postaješ sve veštiji i veštiji, i kad te komšije pozovu da im kolješ svinju, postao si majstor.
