Počinje uglavnom isto: 'nekada davno, u dalekoj zemlji, živeo jedan car i imao 3 sina/ćerke'. E sad, ako su u pitanju sinovi, odlaze u svet ne bi li neku princezu spasili od neke jednoglave/troglave/sedmoglave aždaje/ale/zmaja. Ako su u pitanju ćerke, njih će sinovi nekog drugog cara iz neke druge daleke zemlje da spašavaju od jednoglave/troglave/sedmoglave aždaje/ale/zmaja. Često cilj spašavanja nisu ni sinovi ni kćeri, već nekakve zlatne jabuke/kruške/lubenice. 2/3 sina uglavnom ginu i sav teret pada na pleća najmlađeg sina, koji uspešno spašava princezu/oteto voće, i biva nagrađen sa pola carstva ili princezom/voćem koje je spasio. Kao prepreke na putu najčešće se pojavljuju džinovi, zle vile, bezube babe i ostala mistična bića, a kao prevozno sredstvo naši junaci najčešće koriste čarobne konjiće ili magarce. Ovom klišeu i izlizanim temama najverovatnije je doprineo nedostatak mašte i kreativizma, ne vidim šta drugo.
Za promenu, mogao bi neko da smisli neku modernu bajku, koja bi izgledala ovako nekako:
... Najmladji kraljevic izvuce svoj mac iz korica, i secivo snazno bljesnu na suncu. On potera svog vranca u pravcu zlog zmaja, a kad bese sasvim blizu, lakim skokom odvoji se od svog vernog pratioca i u trenu se nadje tacno oci u oci sa cudovistem. Ono pokusa sprziti mladica svojim plamenim dahom, ali princ bese brzi, hrabro zamahnu macem i ...
I onda, nista. Spustivsi mac i naslonivsi se na njega, kraljevic se drugom rukom poceska po celu, i nakon par trenutaka glasno zapita sebe: "A zasto ja imam utisak da se ovo desavalo vec ko zna koliko puta i da mi je potpuno besmisleno i mrsko uraditi to jos jednom?". Zbunjenost se uspesno prenela i na zmajevo gusteroliko lice. "Ne bih znao, prince ... mada, ima neceg istinitog u recima tvojim ... zaista, cemu sve ovo?". I kao da se nista nije desilo pre ovog trena, obojica sedose nasred proplanka, jedan do drugoga, gledase se i nastavise da glasno razmisljaju. "Dakle" - pitao je mladic svog sagovornika i sebe - "Sta imamo ovog puta?". Zmaj zausti da odgovori, iako se po polozaju obrva, a one ilustrovase raspolozenje i misli, videlo da on nema narocito resenje ove problematike, ali princ nastavi: "Naravno, pitam sta imamo ovog puta sem sto si mi ubio dva starija brata, a oni su bili klimavog morala i podlo nastrojeni prema meni, i oteo verenicu, koja mi i nije verenica, ali je ja spasem i istog se momenta smrtno zaljubim u nju pa zivimo srecno i zadovoljno do kraja zivota i par reinkarnacija posle ...". Malo zastade, pa zakljuci: "Zaista, nisam ranije izvoleo zapaziti da vi zmajevi imate obrve. Onda, kakva je danas situacija?". "Manje - vise bas takva, prince." - odgovori zmaj. "Jesi li mozda krao zlatne jabuke?". "Zapravo, zlatne visnje.". "Pa pobogu, zbog cega si ih krao?". Zmaj se namrsti. "Iz principa! Iz principa, eto ... zato sto me to iritira, to me proganja, ne mogu spavati zbog tog nedopustivog besmisla! Zlatne visnje, zlatne jabuke ... covece! Kako takva glupost moze postojati? Mislim, reci ti meni, plemenita krvi, sta vi uopste radite sa zlatnim vocem? Trebalo bi ga jesti, a ne moze se jesti jer je zlatno, ne moze se ni prodavati na pijaci, ne mozes ga prodati jer zaista nikome ne treba zlatna vocka, to je totalno maloumno! To je napad na zdrav razum! Grdna jedna glupost ...". " Ziva istina!" - viknu mladic, vidno oraspolozen pravcem u kojem razgovor ide - "Nikad nisam razumeo zasto bi taj vocnjak trebalo paziti i toliko cuvati. Ima jedno drugo drvo visnje koje nije zlatno i nije ni po cemu posebno, a meni je mnogo draze. Tamo radjaju obicni plodovi od kojih dadilja ume spremiti divne kolace ... da, eto poneo sam malo tih kolaca sa sobom na put, bi li ih probao?". "O, da, zasto ne? Ali hajde da udjemo u moje odaje u pecini, imam hladnog piva ...". "Sa zadovoljstvom, veliko hvala!".
