Уђеш у те неке године, оћелавиш, пустиш стомак и лептир машну. Жена, деца и посао. Нема више излазака, журки. Немаш где да видиш уживо голотињу. Понадаш се да ће на нудистичку плажу доћи бар једна мршава малолетница. Да се подсетиш где код ње стоје органи дојења и други органи. А на плажи леже твоји клонови. Као да сте сви испали из калупа. Сви изгледају исто као и ти. Ћелави, дебели и препланули. И ко се прими да долази редовно. Трбоња не може да се намаже уљем сам. Па пита колегу поред себе. Па се полако формирају парови за мазање и причање. Па се мало и масирају. Па сад, кад су му већ руке масне. Да ти намаже и ово што сунчаш на нудистичкој плажи. Намаже га мало. Па још мало. И још мало. И заврши. Дефинитивно клонирање људи није добра идеја.