
Уђеш у те неке године, оћелавиш, пустиш стомак и лептир машну. Жена, деца и посао. Нема више излазака, журки. Немаш где да видиш уживо голотињу. Понадаш се да ће на нудистичку плажу доћи бар једна мршава малолетница. Да се подсетиш где код ње стоје органи дојења и други органи. А на плажи леже твоји клонови. Као да сте сви испали из калупа. Сви изгледају исто као и ти. Ћелави, дебели и препланули. И ко се прими да долази редовно. Трбоња не може да се намаже уљем сам. Па пита колегу поред себе. Па се полако формирају парови за мазање и причање. Па се мало и масирају. Па сад, кад су му већ руке масне. Да ти намаже и ово што сунчаш на нудистичкој плажи. Намаже га мало. Па још мало. И још мало. И заврши. Дефинитивно клонирање људи није добра идеја.
Definiše se sve i svašta. Tako se mogu pročitati definicije baksuza, alapače, čitulje, smrti, rezervoara za smeh, kolateralne štete, Živojinović Velimira, zvanog Bate, dnevne svetlosti, gospođe džem!, Brus Lija… „Je l’ ti puši ćale?”, „Je l’ mogu u WC?”, „Chuck Norrisisati” i još mnogo toga može se naći na ovoj internet stranici. Zato ne iznenađuje što se mnogi kad jednom dođu, ponovo vraćaju na nju. Neki čak postaju i zavisnici, pa traže od moderatora da ih banuju, poput jednog studenta koji je zahtevao da mu zabrane pristup na nedelju, dve dana da bi mogao da uči.
Status Magazin · April 2009.
Meni ovo nije loše, ne znam što toliko minusa.
Sviđam
Stvarno raločaravajući je broj minusa