Omiljena srpska problematika. U trenucima kada treba da smo složni, i da zajedničkim snagama rešimo problem, mi to dragoceno vreme traćimo pitajući se ko je kriv kako bi zamaskirali sopstvenu nesposobnost i nahranili svoju sujetu. To pitanje se postavlja čak i onda kada neočekivano dođemo do nekog cilja, ali ga u potpunosti ne ostvarimo. Tada, umesto da budemo ponosni na sebe i uživamo u plodovima napornog rada, mi ponovo tražimo krivca i jedni druge gledamo kao neprijatelje...
Ne bi me čudilo da jednog dana naša fudbalska reprezentacija dođe do finala, i tu recimo izgubi od Španije ili Brazila, sav taj uspeh bi se nulirao a svi bi krivicu svaljivali na druge:
-Selektor: Krivi su novinari što nam nisu pružili punu podršku i što nisu verovali u naš uspeh.
-Novinari: Šokantno - Fudbaleri lumpovali do ranih jutarnjih časova slaveći ulazak u finale gde su pružili najlošiju partiju na čitavom prvenstvu.
-Fudbaleri: Izdala nas Antićeva loša taktika... Itd.
Isti slučaj je i kada se na prvenstvo uopšte ne plasiramo...
