Nešto nedokazivo i nepojmljivo. Pogotovo ako je usmena forma, tek onda svi (ne)dokazi padaju u vodu. Kada vic izađe u beli svet i postane nacionalno poznat, sa manjim izmenama, tu i tamo, treba ga tretiurati kao dete koje se osamostalilo i otišlo trbuhom za kruhom. Ti se više ništa ne pitaš.
Zahtevati autorsko pravo nad fazonom nailazi na masovno zgražavanje sredine; mada, nije kao da su ikada ikome poverovali što se ovoga tiče.
Vicevi su nacionalno dobro, bez mame i tate, bez sponzora, bez familije i sasvim sigurno bez (drvenih) advokata.
Jednom kad ga izvališ, ostaje u amanet budućim generacijama kao delo nepoznatog pisca. Evoluiraće, uveseljavaće narod, biće im bolje makar ta dva minuta i to mora da ti bude dosta, jer drugog načina nema.
Neka bude srećan i zadovoljan onaj čije se reči prepričavaju na široko i na dugačko.
''E, brate, pa to je moj fazon.''
'' Šta je tvoj fazon?''
''Pa ovo: __________________ (neki žešći fazon). Ja sam ga odvalio u srednjoj.''
Drug mu se pokida od smeha, i brišući suze: '' Šta tvoj, daj ne seri, čuo sam ga pre 5 godina, od nekog lika koji ga je čuo od druga na ratištu, ti si tada još vukao kanticu po pesku.''
''Ali...''
''E, slušaj brate, popićeš batine, nije šećer u vodu...''
*muk*
