Ko smisao života nije tražio, taj nije ni živeo

Onto-Nurmesjärvi, Suomi... овај језеро Онто-Нурмес, Финска...

Цојле, Манојле, диги, диги, Радојле...
Цојле, Манојле, диги, диги, Радојле...

- (Иде поред језера и прича сам са собом.) Јао, Љубиша, што ниси к'о сваки нормалан Србин у дијаспори, отиш'о кући на одмор, него се мајеш по Лапонији, јебале те легенде о мудрацу који зна смисао живота. А мог'о си лепо да седиш у траву и пецаш рибе уз Мораву, пустиш мозак на отаву, не мутиш превише главу. Е, све тераш уз мојега. Види, овај матори седи и гледа у језеро. Мора да је то тај мударац... Кхм... Anteeksi, saanen kysyä ...
- Шта да ме питаш, Љубиша?
- Али...
- Шта, али? Па знам српски, знам и како се зовеш, знам и зашто си дошао овде.
- Али како?
- Како? Па ја све знам. Ја сам мудрац код кога сви долазе да питају шта је смисао живота, ја помажем људима. Ја сам побожан човек, водим се оном библијском: Дај ономе ко од тебе тражи и не окрећи се од онога који хоће од тебе да позајми.
- Стварно?
- Ма јок. Зајебавам те. Ја сам ти комшија у Кухму. Ти си онај што облеће око моје унуке Тајре.
- Али како Ви знате српски, а Финац сте?
- Ја јесам Финац, али ми је мајка из Чачка.
- Е? Па јесте ли често били у Србији?! Како су Вас прихватили тамо?
- Јашта! Био сам много пута. И увек у ме лепо дочекали. Сећам се кад сам дошао први пут сам у Србију, '71. године. Возим ти ја мој Форд Капри МК1, то је тад био најјачи ауто. Долазим у Чачак, цео комшилук излази, комшије прозивају мог деду: "Ееее, Вељо, стиг'о ти онај унук, Финац, што је бео к'о сјенички сира!" А мој брат од ујака, Добросав, излази на капију, стаје ми поред аута, налакти се на кров и каже: "Сви су Финци, само је један Тапани Лунен (Tapani Luunen)." И даје ми дрес Слободе са бројем 10.
- Ваљда Борца?
- Јок, Слободе. Цела фамилија моје мајке је навијала за Слободу. Иначе, моје име кад се преведе на српски значи Стефан Костић.
- Костић? Стефан? (у себи: Где баш Костић...) Овај, а како знaте да сам дошао да тражим смисао живота?
- Примио си се ти на приче локалаца да овде на језеру живи мудрац који свакоме открива смисао живота. Седи... Видиш ово језеро... Осмотри га добро... Загледај се добро у његову површину....
- Гледам. Је л' то смисао живота?
- А-а! Ц! Није то, али јесте овде то што тражиш. Језеро и његова околина крију многе тајне...
- А како ћу наћи то што тражим?
- Иди овим путем и на два километра одавде ћеш наићи на раскрсницу. Не скрећи лево, немој да те завара цветна ливада и весели жамор људи који су ту на излету. Скрени десно. Нека те не завара густа шуме, мрак као у тунелу. Корачај храбро напред, убрзо ћеш видети светло на крају тунела. Не брини, то није воз, а није ни луди Јухани, камионџија из Тампереа, што кад тера Сканију, гази кога стигне. Он ионако не вози тим путем. Овај... Ту је само пролаз до друге ливаде. На ливади ћеш видети кућу. Покуцај на врата. Отвориће ти се. Шта год видео, не проговарај за своје добро, само ради што ти се каже. Тамо ћеш наћи смисао живота и проширити видике.
- Добро, хвала. Довиђења.
- Ај, здраво! Одо' ја кући да ручам.

Мало касније мир и тишину прекинуше узвици. Зајеча гора и у гори чемпреси...

- JOO, JOO, JOOOOOOO... NIIN, NIIN, NIIIIIIN... LJUBISHA, TYÖNNÄ SE MINULLE SISÄÄN PERSIKKA (УТРИ МИ У БРЕСКВИЦУ!)... JOO, JOO, JOOOOOOO... NIIN, NIIN, NIIIIIIN... JOO, JOO, JOOOOOOO... СИПАЈ, БРЕ, ЉУБИША, САМА ЋУ ДА ГА 'РАНИМ! АААААААА!
- ЈАОЈ, ТАЈРА!! ПО...ПО... ПООООЈЗЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕН!

Наравоученије: Ако јебеш странкиње, јеби их к'о Љубиша док српски не проговоре. Јеби да те цео свет разуме.
________________________________________________________
ТАКМИЧЕЊЕ ПОЈЗЕН