Pre ere digitalnih fotoaparata (dok svaka budala nije shvatila da može da škljoca do mile volje, a da je ništa ne košta) dok se još koristila obična škljocalica sa filmom unutra, ljudi su se uvek posebno pripremali i nameštali za slikanje (ako su znali da će biti slikani). Jednom kad blicne, nema nazad, niti možeš da ga obrišeš, niti možeš da ga vidiš dok se film ne razvije.
U principu, to su trenutci vredni slikanja, i čuvanja za pokazivanje unučićima. Sadrže sirovu snagu emocija i skladnost nesavršenstva.
Danas se Kodak momenti dešavaju spontano, retko su zabeleženi, ali kada ih jednom neko uhvati, kad tad će shvatiti da u ruci ima malo umetničko delo.
Meni su oduvek najlepše slike bile one na prepad.
Imam takvu jednu koju je snimio ćale. Pokazuje mog dedu kako me drži u rukama, a ja uvijena kao buftla (imala sam samo 7 dana), a u dedinom oku suza radosnica, a lice svo razneženo, ma čovek se istopio. To je bio naš prvi susret.
Ćale mi je rekao, da dok mi je deda tepao, rekao nežno dedino ime (valjda da deda ne bi promenio izraz lica), i kad se ovaj okrenuo, on je škljocnuo.
I dan danas, kad god vidim tu fotografiju ja se raznežim, i pomalo rastužim. ;3Ovim slikama fotošop može da pljune pod prozor.
