Кока-кола, кока-кола,
то је смјеша фина,
мало воде, мало соде, мало кофеина,
кола орах и кокаин,
некад у њој беху,
да онима што је пију допринесу смијеху.

Кад закони изненада забранише дроге,
од тог' свега остадоше тек хемије многе,
кажу људи од хемије страдаће нам јетра,
кога брига кад угрије и кад нема вјетра?
Зато љети, по врелини, свако колу пије,
чак и Шешељ у Ден Хагу, к'о да радикал није.
А Амери у Атланти све трљају руке,
нема, веле, нама кризе, а нема ни муке
док год цијела руља свјетска нашу колу пије,
кризе нама бити неће, нема је и није.

Чет'ри сата већ су прошла и зора се буди,
а уз колу и мој мозак већ одавно блуди,
попих чашу црног пића ради освјежења,
да с' разбудим и да кренем на велика учења,
ал' хемија чуда чини узе ме под своје,
зато сада мјест' учења стихови се кроје.
Коли у част ил' у бешчаст пјесму сам спјевао,
а можда би боље било да сам само зијевао!