Poraz u surovoj borbi za vazduh, hranu i socijalni status. Gubitak identiteta. Obezvređenje. Devalviranje ljudskosti.
Kada te silom uvuku u mašinu. Kada igraš po njihovim pravilima. Kada nisi čovek nego broj.
Kada te pobede.
Pibibibibip. Pibibibip. 6.15 AM. Najslađi san isečen. Pu! Nemam snage da mrzim onog ko me tera da mu svakog jutra u 7.15 dolazim i pomažem mu da napreduje i prosperira. Ja živim za njega. Sebi ne mogu ni burek da kupim jer je opet poskupeo tako da ću ići gladan. Ma nisam gladan, ne jede mi se. Imam za osminu, ali neću osminu iz principa, ako ja uopšte imam principe. Brže ću stići ako preskočim doručak.
Čekam pedes' trojku. Magletina, odvratno vreme. Krv mi se teško uspinje iz peta do srca, pa iz srca do mozga. 194 jebena centimetra, dugačak je to put, pogotovu ako čuka još radi u noćnom režimu, sporo, ne čuje se, puls jedva napipavam. Srce je to, ne možeš da mu kažeš: ''ajde budi se, lupaj smesta i diži pritisak sistema na 120/80''. Neće to tako. Savijam glavu ko postiđeni noj i skraćujem visinu. Ide crvena konzerva sa Vidikovca, najzad, samo da sednem ko čovek... Auuuuu, puna! Zavidim psu koji se zavalio ispod limene klupice na stanici i dovodim u pitanje izreku: ''pasji život''. Ostavljam ga i ulazim međ' svoju vrstu.
Lako sam se probio do prozora jer mi je stomak ulubljen i građen sam kao kišna glista. Drago mi je da se moj gazda ne maltretira po gradskom prevozu, krupan je čovek, sa svojih dvesta kila bi teško ušao na prednja vrata.
Zagušljivo je. Organizmi koji su oko mene su jači, naviknuti na ovakve situacije. Otimaju mi kiseonik. Laktaju se, bore se za prostor bolje od mene. Njihova srca su utrenirana, biju od ranog jutra. Biće do mene, staro oko trideset i pet godina, obeležava teritoriju prodornim dahom. Jeo je nešto toplo, neku pljeskavicu rekao bih. I ostali brojevi su napunili želuce hranom, čujem kako im krče tela, prerađuju hranu, dopremaju energiju do glave, nogu, ruku... Jedan, novopridošli, je zgrabio onu šipku kao mač, kao da hoće da je iščupa. Prepustio sam mu je. Ruka mu je bila dlakavija i jača od moje.
Teško dišem. Navijam u sebi da ova konzerva što pre stane kako bi ušao svež vazduh, a kada stane navijam da što pre krene kako bih što pre stigao. Ali gde ja to idem? Već sam izgubio orjentaciju i poimanje spoljašnje sredine. Znam samo da se nalazim kao u nekom tunelu i primećujem kako se neprijatan osećaj širi po mom telu. Hladna jeza. Sužavam svest na par osoba oko sebe. Pokušavam da kažem nešto jednoj ženi, ali nemam glas. Ona otvara usta, ali ja ništa ne čujem..............................Opet onaj lepi san... Iz spokojstva me bude šamari i udarci. Niste me dovoljno gazili i pritiskali, pa me sada još i udarate? Otvaram oči zgažen, prljav, izudaran. Na podu sam. Pridižem se i posmatram jednu ženu kako okreće glavu od mene i izgovara: ''Narkomančina!''.
Stižemo na Zeleni venac. Konačno! Izlazim i osećam lupanje srca. Probudilo se. Bije u nekom oštrom ritmu tako da mi pulsira meso ispod noktiju. Dobro je. Probio me i znoj. Magla se diže. Biće lep dan. Stižem do zgrade i penjem se na sedmi sprat jer ne radi lift. 7.13 AM. Spreman sam da počnem.
