Koliko je imao snage, kažeš. Imao je, više je nema, više njega nemate. Nije prošlo puno, djeca su ti mala, a eto smiješ se i sa divljenjem u glasu govoriš šta je sve mogao. A više ne može. Kažeš, tako je bilo zapisano, tako je Bog htio a nisi ljuta. Kako? Pričaš nam kako mu je bilo u bolnici, koliko se borio a ne govoriš kako je tebi bilo da se svakog dana vratiš kući i vidiš svog tek rođenog sina koji ne zna ništa. A liči na njega. Vidiš li da liči?
Smiješ se a mene je sramota što mi se oči pune suzama. Dosta je ljudi ali ti si čovjek.
Šteta za skor.
A ima i koliko si ti života imao, ko pohvala. I onda rečeš, jes ljubio sam u zemanu...
tužno.