Kombinacija patetike, nostalgije i blagog straha od neumitnog. Zapravo, ne toliko straha, koliko svesti da je to za koji korak bliže, a da si ti još uvek neuporedivo bliže početku ostvarenja životnih ciljeva nego kraju.
U glavi ti još uvek odzvanja zvuk dajlap modema, smatraš da je Counter Strike i dalje revolucionarna igra, i dalje misliš da je "Stadium Arcadium" nov album, da je rokenrol način života i da nije mrtav, i dalje misliš da je društvo iz srednje u fazonu "hajde da se odvučemo u neku kafanu, napravimo pičvajz i da nas pojede noć",...
Ali ne. Oni više nisu u tom fazonu. No, prolaze kroz iste probleme kao i ti, i ne, nije im lakše. Svako to demonstrira na različit način.
Obećanja sa mature da se nikada nećete razdvajati su odavno pogažena. Oni imaju nova društva, a i ti imaš ako nisi totalni retard.
Verovatno je trenutak otrežnjenja momenat kad shvatiš da tvoje matorce drugi zovu "deda i baba", kakvim ih ti nećeš videti ni kada napune 80 ili 90, a kada i tebi počnu da govore da više nisi mlad: naravno ti jesi još uvek mlad kao čovek, jer si, bogu hvala, u prvoj polovini života, ali više se ne baviš problematikom kojom si se ranije bavio - ne bi ni bilo normalno da to i dalje radiš.
I tada, zaista, u glavi počinješ da odrastaš
