Kombinacija patetike, nostalgije i blagog straha od neumitnog. Zapravo, ne toliko straha, koliko svesti da je to za koji korak bliže, a da si ti još uvek neuporedivo bliže početku ostvarenja životnih ciljeva nego kraju.
U glavi ti još uvek odzvanja zvuk dajlap modema, smatraš da je Counter Strike i dalje revolucionarna igra, i dalje misliš da je "Stadium Arcadium" nov album, da je rokenrol način života i da nije mrtav, i dalje misliš da je društvo iz srednje u fazonu "hajde da se odvučemo u neku kafanu, napravimo pičvajz i da nas pojede noć",...
Ali ne. Oni više nisu u tom fazonu. No, prolaze kroz iste probleme kao i ti, i ne, nije im lakše. Svako to demonstrira na različit način.
Obećanja sa mature da se nikada nećete razdvajati su odavno pogažena. Oni imaju nova društva, a i ti imaš ako nisi totalni retard.
Verovatno je trenutak otrežnjenja momenat kad shvatiš da tvoje matorce drugi zovu "deda i baba", kakvim ih ti nećeš videti ni kada napune 80 ili 90, a kada i tebi počnu da govore da više nisi mlad: naravno ti jesi još uvek mlad kao čovek, jer si, bogu hvala, u prvoj polovini života, ali više se ne baviš problematikom kojom si se ranije bavio - ne bi ni bilo normalno da to i dalje radiš.
I tada, zaista, u glavi počinješ da odrastaš
Ada nije kompleks, no baš lijepo tako boemisati sa društvom uz gusle npr. jer ti ljudi sig stalno rade, nek se opušte malo.
Е, то је то. Хвата невезано за објективно старосно доба, а свакако нагони на размишљање.
Само је ово промовисање ка дну непотребно.