Ljudi koje ne poznajemo, ali nam se jave srdačnije, čak i više prijateljski od naših prijatelja. I mi njima. Možda zato što se ne poznajemo. A komšije nam se više ne javljaju, samo okrenu glavu kad se sretnemo i prave se da nas ne vide. Ni mi se njima više ne javljamo.
Možda je tako i bolje. Valjda je to zato što smo se tako dobro upoznali.
Ipak, nekako mi deluje da nema loših ljudi. Možda ih je nekad bilo, ali sad ih sigurno nema. Mislim da je to zbog toga što nema dovoljno dobrih da lošima prebace da su loši. Oni koji i pored sopstvenih kostura u ormaru zaviruju u tudje i šire dalje pronadjeno, pa zle ljude obaveštavaju da su zli, to su samo licemeri.
Takvi mi ne trebaju, mada kad bolje razmislim ne trebaju mi ni oni drugi, ali opet ne mogu ni bez onih prvih, a ni bez onih drugih, kad nema trećih.
