Najteža stvar na svetu. Ono što znaš, i ono na šta si navikao nekome je dovoljno za ceo život. Lepo je, toplo i ušuškano. I tu si siguran. Međutim kada u tebi čuči đavo i kada si vrele krvi, i kada sve ono oko tebe uspe to da potisne, nalaziš se u agonalnom stanju. Ponekad ti se učini da vidiš novi horizont, sunce nekog drugog neba, ali, baš kao u snu, sve brzo zaboraviš, ali osećanje ostane.
Ovakve osobe često na sebe navlače podozrenje okoline, jer su u stalnoj potrazi za sentimentom koji im je dao to nešto više, a zatim iščezao poput Avalona u magli, tako da se svima čini da nešto izmišljaju, da troše vreme jureći nerazumne snove i fantome umesto da se (u mom slučaju) udaju, imaju decu, ukrote i smire, naprave svoje male, sigurne kućice i postanu puževi. A čak i taj pužić će se sa gorčinom sećati da je mogao biti lav(ica).
Baš zbog tog pritiska rečne struje okoline, mnogi vide obrise novog horizonta, ali samo najuporniji njime koračaju, svesni da su platili svaki korak krvlju, ali podignute glave.
Saki put kad mi neko kaže:
''Ćuti, dijete''
''Nisi ti za to''
''Ne možeš ti to''
''Ne znaš kako je to''
... I još bezbroj varijacija kojima je zajedničko to NE, NE, NE, ja se okrenem i kažem: ''Ko kaže? Ne meri me svojim koracima.''
