Metafizički gledano ovu pojavu stiče se utisak abnormalne, dirigovane, vešto satkane obrnute psihologije, koja svoje upečatljivo mesto pronalazi, uvek, u nas Srba. Da li je to kolektivno nesvesno ili je samo dobra manipulacija govornika ili grupe ljudi? Epilog je isti:
Periferni vid preuzima glavnu ulogu i stvara obmanu i bitisanje u laži ili javnoj tajni. Toliko si u zabludi da zaboravljaš suštinu i boriš se za nešto sekundarno, kao prvo i pravo. Zadojen svakodnevnom pričom o važnosti trivijalnosti, prevaren i živiš u tolikoj obmani kao Crni u ''Podzemlju''.
Ova univerzalna pojava pojavljuje se vekovima kao kamen spoticanja na koji padaju brzopleti i slepa masa.
TV: Mihajlović: Bitno je da igrači znaju da pevaju himnu, a publika da bude kulturna i na nivou, jer u suprotnom postaviću ultimatum i neće se više igrati u Beogradu. Moj stav je jasan i ja ga se pridržavam.
A: Čoveku je svaka na mestu. Nema dresa dok se ne zna himna, i ova publika sve bre manijaci. Treba tako, disciplina. Ima da budu kao bubice mirni.
B: Čekaj bre da li si ti čoveče normalan? Svi vi koji padate na ovu priču ste u takoj zabludi da je to neverovatno. Sere tu po čitav dan o nekim sekundarnim stvarima kao najvažnijim, a to što ne znamo ništa kao volovi to se neće pominjati. Makedonija nas cepa, e?!
A: Kako nije bitno himna i navijači, šta sereš?
B: Jeste bitno, ali ne na prvom mestu. Kada je toliki rodoljub pa njegova deca ne znaju srpski da pričaju, alo drugom pričaj tu priču! Srpstvo, klinac, palac a vamo se uhvatio sa Ramadanijem pod ruku.
Kakvi bre navijači, himna, nije ovo pevačko društvo, ovo treba da bude fudbalski tim, a oni su azmani oni najgori. Veze bre nemaju, tu neka priča leva, a glavno se zapostavlja. Kenja mi se od te priče!
