Jedna od neprikosnovenih moći moje babe.
Prve komšije do nas imaju velikog krvoločnog razrokog crnog psa koji laje, reži i kidiše na sve živo, a od posljedica rata dešava mu se da potpuno poludi kad je vatromet i pucnjava za Novu godinu i ostale praznike, pa ga jadnika preventivno uspavljuju apaurinima. I sve je bilo tako dok kod nas nije došla da živi moja baba koja mu je odmah prvog dana mirno prišla (gledao sam sopstvenim očima i nisam mogao da vjerujem) i počela da mantra nešto poput:
-Ćuki-vuki, ćuki-vuki...
-Kucara-vucara, kucara-vucara...
I ker(ber) se smirio za nekoliko trenutaka, i od tada ostao trajno prekomandovan u štene dobroćudnog pogleda koje više ni ne pomišlja da zalaje na nekog iz naše kuće. Kad bolje promislim, sad je i manje razrok.
