U letnje veče, uz puno očekivanja, vodiš novoupoznatu picu na brodsku večeru, i dok vetar pirka preko vaših tela i njenih golih ramena a ona ne zatvara usta kenjajući o drugarici koja joj je kupila papuče ispred nosa iako joj je ova danima govorila da će ona da ih kupi, o tupsonskoj komšinici koja joj prosipa supu na punta pod prozorom i naravno o bivšem koji je tolika stoka da joj je tražio nazad rukavice koje joj je poklonio za rođendan, kao ljut što se ona pijana kresala sa njegovim drugom, "šta će mu ženske rukavice, kakav retard", mašući ti pred nosom svojim dugačkim frenč manikjurisanim noktima, do vas dogmizava konobar nudeći specijalitet kuće na šta ona zavodljivo trepće na balavog sinovca i pita "A šta je specijalitet?" i on kaže "Punjeni škampi" na šta se ona se prenerazi, prevrne očima ispod milionizovanih trepavica i iskaže filozofsku sumnju "Oh, pa kako škampi mogu da se PUNE?!?", pa dok keša hvata vazduh da pruži objašnjenje ti mu, manirom Džemsa Bonda nonšalantno daš znak rukom da ućuti, okreneš se ka torokuši, i... izgovoriš formulu iz naslova.
