Zanatlija, bio on stolar, moler ili električar neće dopustiti da po njegovoj kući vršljaju drugi majstori (ehem, verovatno zato što poznaje tu sortu), i kad zna jedan zanat, misli da zna i sve ostale.
Drugarica (koja nikad ranije nije bila kod mene kući): Pa, ništa, doći ću onda ja sutra do tebe, pa...
Ja u glavi već imam viziju kako bi taj događaj trebao da izgleda:
Ona zvoni, ali zvonce ne radi (''Koji će nam kurac zvono, svi imamo šake ko lopate, pa lepo pokucaj ili polupaj na vrata ako te ne čuju!'' - ćaletove reči, čovek je inače zanatlija). Ona pokuca na vrata malo jače, a vrata automatski padaju.
''Ko to sad rnja, ne može čovek da sere na miru?!'' dere se taj isti zanatlija iz VC-a.
Kontam šta se dešava, sjurim sa sprata i prenosim drugaricu, ne preko praga već preko vrata. Ulazimo kod mene u sobu i pri tom se koristimo upustva za otvaranje vrata: ''dvaput cimni jače na dole, i vuci ka tebi snažno''. Smeštamo se, nikako na onu fotelju od milošte zvanu katapult (jednom jedan ortak seo, dva sata smo ga vadili iz plafona!) Krenem da upalim TV, i umesto da povežem plavu i zelenu (kako se pali TV), povezujem plavu i crvenu (kako se pali kuća), i dolazi do eksplozije. Drugarica mi skače u zagrljaj, samo što mi se na glavu ne popenje, što i ne bi bilo tako loše, kad ne bi smo imali u vidu činjenicu da je patos (iliti plafon za one sa sprata ispod) debljine sveske za matematiku i lako se kroz njega propada, pa se tako olako nađosmo ispod moje sobe, tj. u kuhinji:
''Ćao kevo, šta ima za ručak?''
