Starac koga boli uvo za sve. On i dan danas nesmetano obavlja sve poslove bez ikakvog nagoveštaja o ijednoj bolesti, spreman je kao nekad Hajle Gebreselasije na deset hiljada metara. Pojede veknu hleba umakajući u kapljevinu koja curi sa praseta, a pritisak stodvaes' sa osamdes'.
Nikada nije išao kod lekara, niti ne d'o Bog popio neki lek. Pamćenje ga služi kao budalu ona stvar, a kad smo već kod toga, i njega je služila do pre šest godina, to je jedino do sada što ga je izdalo. Nadživeo je svoju decu koja su umrla od starosti, ali šta ćete, takav je život, samo neka ide po redu.
- Komšija: Zorane, gle deda Vićentija što nosi džak pun žita, tu ima preko pedes' kila, idem da mu pomognem.
- Unuk Zoran: ma pusti ga, ne znaš ti nje...
- Komšija: deda Vićentije, daj da ti prenesem taj džak!
- Deda Vićentije: beži bre kilavko jedan, ti ćeš da mi preneseš, nemoš kofu sa malterom da podigneš, bolje idi kaži ovom mom unuku da siđe u podrum i natoči dva litra belog, saću dođem, samo ovo da sameljem!
-Komšija: Zorane, reče mi deda Vićentije da ti kažem da natočiš dva litra belog, nego da te pitam, koliko on ima godina?
- Unuk Zoran: za mesec dana će devedeščetri, a ima više zuba nego ja i istim krcka orahe, aj odo u podrum, saću dođem!
