Onaj trenutak u kome se na malom prostoru ljubavnog poprišta steknu negativne sile jače od bilo kog libida.
Noć je, dakle, topla i mokra, letnja kiša natapa obalu, i talasi se razbijaju o stenje, i tvoja draga, bela kao mesečina, ispušta grlene zvuke pod tvojom rukom, vidiš njene usne (nema se uvek vremena za to, ali sudbina ti je ove noći naklonjena, sile svemira seku se u tebi), vidiš njene zube i sjaj u oku kad ona rasklopi kapke, osećaš i njene ruke na svojim leđima, dobro je, o kako je dobro, trudiš se da upamtiš svaki sekund ovako dobre noći, mirišu šišarke spolja, ili je to neki drugi primorski mirišljavi kurac palac, kiša će jednom stati, sutra će more biti sveže, tvoja draga se uspravlja, i sad gledaš njene bele grudi kako se bacakaju kao sveže izliveni pudinzi sa višnjama na vrhu, ona je sve brža i brža ali ni ti ne zaostaješ u toj trci, kiša vas prati na pristojnom odstojanju one udaljenosti koja je između kreveta i prozora, taman za vašu nedostižnu prednost, tvoja draga je, dakle, na tebi, i tada, dok kiša natapa obalu i vaša tela streme finalnom stapanju... ona podiže ruku i KAŽIPRSTOM ČAČKA UVO, pokretom svojstvenim molerskim pomoćnicima dok majstor sa merdevina traži štriclu!
I odjednom kiša više ne šušti nego tuče, i ona nije bela kao mesečina nego kao očerupana guska u dvorištu tvog dede u Mokrinu, onomad, kad ste udavali stariju sestru, one jeseni.
Odradiš to, ona ništa ne primeti, kiša će stati... ali ti znaš.
