Fiktivni studenti iz pasivnijih krajeva. Obično dva cimera koja dele sobu kod bake čija penzija ne dohvata daleko od 1. u mesecu.
Tipovi koji znaju da njihovo studiranje ne ide nikuda, ali su uspeli da iskoriste šansu, vide svetlosti povećeg grada i osete čari studentskog života, makar pola sela finansiralo ovaj, tako izvesni, fijasko. Izdangube par godina vukući se po kojekakvim ćumezima, ali najviše organizujući posela u svojoj studentskoj sobi, gde se, uz čašicu brlje i Šabanovu ''Kako si majko, kako si oče'', pada u karasevdah i prizivaju organi reda.
Ali, i kao takav, larmadžija će se nadmen vratiti u selo, pod izgovorom da ga asistent iz kvantne mehanike nije mirisao samo zato što je njegov zaseok u pro-četničkom ataru, podno Jelice planine. Opskrbljen nizom najnovijih gradskih fora i sa par, uglavnom beskorisnih, kontakata, neće mu biti problem oženiti ubogu siroticu iz okoline, koja neimaše takav intelektualni naboj da se školuje, pa je moraše, uz kakav-takav miraz, mladu udati.
Larmadžija ostaje galamdžija i u kući, dere se na priprostu ženu i nevaspitanu decu, a u seoskom bircuzu, posle dva velika piva, redovno drži slovo o svom školovanju i tako biva reizabran za sekretara mesne zajednice u 6 uzastopnih mandata.
- Sibine, treba se zamene razbiveni prozori na domu kulture, ide ''Takmičenje sela''.
- Kuš, marvo! Mene su na fakultetu učili da je promaja zdrava za cirkuraciju.
