Krajnji stadijum bljakosti nekog predmeta.
Kada biste radije zagrlili, izljubili, pa čak i lagano savatali seljaka iz male Trešnjevice koji je došao da prodaje prasiće na lokalnoj pijaci, te sa istima spava tri dana, dok kupo-prodaja budućeg pečenja traje, nego dotakli određeni predmet svojim epidermisom.
Predmet kakav možete zateći u rukama ili ustima, dok se budite olešeni i premazani penom za brijanje, na maturskoj ekskurziji.
- Šta radiš to manijače? Ne besiš se valjda?! Jebote, mi imamo u stanu usisivač?
- Ma mani me se Džoni, dolaze moji za pola sata. Nismo sudove oprali mesecima, imamo koloniju nekih bubašvaba u stanu, a ormar smo zakatančili da ne ispada prljav veš.
- Aaaa pa tako reci, bem te hiperaktivnog. Nego kad smo kod sudova, što su neki tanjiri u kanti za đubre? I to oni lepi žuti duboki?
- Jebali te oni baš! Kako zašto, zato što se novi oblik života zapatio u njima! Neki korov je počeo da raste iz njih! Nisu oprani od kad me je Manja napenalila, ona ih je poslednja ribala. Bre "Nasa" hoće da otkupi naše žute tanjire da vrši ispitivanja o nepoznatim materijama na njima. Odneli malopre dva komada u kesama za radioaktivni otpad!
- Dobro brate, al daj šta god da je mogli smo da ih oribamo dok ne dođu tvoji. Greota da bacimo.
- Ma ne bih ih pipnuo! Pre bih liznuo lenjir iz muške svlačionice nego njih prao!
